Crna kafa sa rakijom

Crna kafa sa rakijom je obred, ne piće. Kod nas, posle obilatog obroka — ručka ili kasne večere — domaćin sprema tursku kafu i nudi malu čašicu domaće rakije pored. Pijuje se naizmenično, sat ili dva, dok se priča sve i svašta. To je vreme bez žurbe.

Turska kafa traži pažnju. Voda i šećer se prvo prokuvaju, pa se skinu, pa se dodaje kafa. Vraćanje na laganu vatru i čekanje na pene koje se dižu — to nije „skuvati kafu", to je proces. Tri dizanja pene, svaki put se skidaše i pusti da se spusti — tako se gradi krempa, gusta pena na vrhu findžana.

Rakija mora biti domaća. Industrijska rakija pored turske kafe nema smisla — nedostaje joj karakter. Domaća šljivovica, stara više godina, sa svojim suptilnim ukusima šljiva, hrasta, vremena — to je piće koje stoji uz kafu kao ravnopravno. Loža, dunja, kajsija — sve su prihvatljive varijante.

Servira se posle obroka, sa nekim slatkim pored — kockicom čokolade, loque (rahatlokum), domaćim slatkom od ruže. Pijuje se polako, gutljaj kafe pa srk rakije, sa razgovorom koji ne završava brzo. Ovo je deo balkanske kulture koji se ne menja — i koji u dvoje, sa svećom na stolu, ima posebnu težinu.